PREDRASUDE SRBA I ALBANACA Kosovski policajac je ušao u autobus pun Srba, a svojom reakcijom me je POTPUNO RAZORUŽAO!

Uncategorized

 

“Biju. Batinaju bez milosti.”

“Skidaju Srbima majice. “

“Čekaju pogodan trenutak da maltretiraju jer mrze. “

Ovo su samo neki od zaključaka koji se mogu izvesti o kosovskoj policiji i njihovom tretmanu prema Srbima, na osnovu pisanja svih medija.

Mržnja usađena prema našem narodu generacijski, kod jednog dela Albanaca, definitivno postoji. Netrpeljivost je tu, oseća se u vazduhu, a borba oko zemlje učinila je svoje.

Ipak, u ovom slučaju preneću svoje lično iskustvo s njima. Jer – za razliku od građana Kosmeta koju većinski čine Albanci i kojima se u očima nekad može videti ta netrpeljivost, kosovska policija je nešto sasvim drugo.

Bila je zora, negde oko četiri sata ujutru kad su autobusi prevoznika “Kolašin” koji je prevozilo putnike u organizaciji “Udruženje Đakovčana” stiglo na granicu. Oči su mi bile “kao u sove”, što bi se reklo.

Ljudi su se budili, a kosovski policajac ušao je u autobus. Kratko je rekao: “Dobro jutro”, na razgovetnom srpskom, a zatim počeo s pregledanjem isprava.

Nešto posle granice, u blizini Mitrovice, čekala se kosovska policija. Naši autobusi stajali su parkirani i čekali. Vreme je prolazilo, a policija se čekala iz jednog razloga – oni nam ne mogu obezbediti zaštitu kao takvu, ali u slučaju bilo kakvih incidenata ONI snose odgovornost.

Policijska zaštita se nije pojavila, a put Dečana smo se otisnuli bez pratnje. Posle posete Visokih Dečana, bez zaštite krenulo se i kroz Dečane do Pećke patrijaršije. Na pola puta presrela nas je patrola. Kad su videli da su autobusi sa Srbima krenuli kroz rizično područje, patrola se uključila u našu kolonu i odvela nas do patrijaršije.

Na ulasku u Pećku patrijaršiju nalazio se kosovski policajac, koji je prijateljski mahnuo našem vozaču. Naviknuti na Srbe, s našima se pozdravljaju kao svoj sa svojime.

Po povratku za Beograd na granici je policajac ponovo ulazio u autobus da proveri naše isprave.

Dok je naš autobus stajao u koloni, posmatrala sam i slušala scenu u koju ne bih poverovala da mi je neko pričao.

Srpski policajac sa oznakom MUP-a Srbije i kosovski policajac stajali su zagrljeni pored punkta. Smejali su se glasno i šalili. U jednom trenutku jedan je drugom rekao “Ma daj bre, pi*ka ti materina” i nastavio kolegu da lupa po ramenu uz smeh.

Kako se ne začuditi? Albanac i Srbin, u jednom isti, kolege su policajci. Ali, kažu mrzimo se. Pa, da li je zaista tako?

Kad je naš autobus došao na red, kosovski policajac je ušao u autobus i s ozbiljnim izrazom lica pitao:

“Šiptarski ili srpski?”

Kad je video zbunjene face putnika rekao je:

“Šalim se… Dobar dan, kako ste?”

Pitala sam se, gde je ta netrpeljivost? Jer, kao “mrze nas svi? Maltretiraju, pretresaju, neljubazni su” – šta sve ne… Tako barem kažu.

Kad ono, priče su jedno, a realnost nešto sasvim drugo… Ovog puta nas je stvarnost pozitivno iznenadila.

(Suzana Trajković)

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.