ISPOVIJEST BOŠNJAKA: “U ratu me spasio Srbin, drug iz JNA, i to baš drug koga sam tražio nakon služenja armije!”

Uncategorized

U ratnom sukobu 1994. godine, desila se jedna nesvakidašnja situacija. O tome svjedoči Asim H. (ARBiH) koji je spašen sa svojim saborcima zahvaljujući svom drugu iz Jugoslavenske Narodne Armije.
“Služio sam JNA 1986./1987. godine. Jedan od najboljih drugova mi je bio Miroslav J. i mi smo tokom služenja armije bili skoro pa nerazdvojni. Mi tada ni slutili nismo da bi bilo rata a kamoli da se on i ja nađemo na suprotstavljenim stranama. Čak smo se zezali na račun kako ćemo zajedno biti u rovu ako nas nekad napadne SSSR jer uvijek su oni nešto bili kimljivi na nas pa smo ono bili kao u nekoj pripravnosti ako bi nas napali. Odslužili smo armiju, dali smo skupa zakletvu Titu, postali smo pravi disciplinirani muškarci i nakon armije smo krenuli svako svojim putem. Razmijenili smo mi adrese ali sam kontao da ga nađem nekad oko 1990. čisto da prođe malo vremena da se poželimo.

 

Podržite naš rad tako što ćete nas zapratiti na INSTAGRAMU klikom na link ispod, mnogo bi nam značilo i HVALA VAM OD SRCA:

https://www.instagram.com/official.bih.srb.hr.cg/

 

1990. godine sam počeo da ga tražim, otišao sam na njegovu adresu ali ga nisam tamo našao, reče mi novi vlasnik da je odselio s porodicom i da ne zna gdje je.
Dođe 1991. godina, pa dođe i 1992. i rat u Bosni. Sad ćete reći da sam lud, ali srušiše mi se snovi da jednog dana s Miroslavom budem u rovu nakon potencijalne sovjetske invazije.
Došla je potom i 1994. godina, ja u ARBiH, zajedno s mojim saborcima sam bio okružen.
VRS je napredovala tako dobro da prosto nismo imali snage da se odupremo njihovom naletu.
Nakon što nas okružiše, pozvaše nas na megafon da se predamo, mi šta ćemo, nije izlaza bilo. Pozvaše nekoga od nas da izađe da pregovara, i haj ti sad skontaj ko je od nas najbolji da pregovara s onima koji su na korak da nas okupiraju. Izabrašmo jednog, mislili smo da će biti on ponajbolji u tome i otišao je. Naravno, ruke u vis i prema neprijatelju kreni a oni sa svih strana te drže na nišanu.
Otišao je, pregovarao je i naravno, nije imao izbora, vratio se i rekao da izađemo da se predamo.
Kada smo išli jedan po jedan, došao je red i na mene, ovaj koji je vršio legitimaciju bio je ni manje ni više moj navedeni drug iz JNA. Ja onako prljav i zarasto, on obrijan i vojnički se drži. Gledam ja njega, predajem dokumenta, pogleda on mene i ne reče ništa nego me samo proslijedi dalje.
U tom trenutku zadnji tračak nade mi se ugasio. Nisam imao muda da mu išta kažem, gdje da kažem da se znamo i da smo bili nerazdvojni pa mislim da bi me prvog strijeljao tada u tom trenu. Međutim, šta se dešava…
Nakon što smo svi legitimisani, dolazi Miroslav u taj sabirni centar gdje smo boravili i prozva mene na razgovor. Pretpostavljao sam šta je, prvi ću bit strijeljan.
Došao sam kod njega, zatvori on vrata i reče mi da sjednem. Sjeo sam skamenjen.
Pogleda kroz prozor i vidje da nikog nema u blizini. Spusti pušku na sto i reče mi “Gdje si ti druže moj, pa šta se ovo izdešava? A rov? A Sovjeti? A invazija?”
Nisam znao šta da odgovorim, doduše, bolje rečeno nisam smio da odgovorim, otkud znam šta slijedi sada nakon ovoga.
Pogleda me u oči i reče mi: “Vjerovao ili ne, srce mi je puno bilo kad sam te vidio. Odmah sam znao ko si ali nisam mogao onda da ti kažem i dam do znanja to zbog onih mojih.”
Zagrli on mene, uzvratim zagrljaj jer stvarno smo bili najbolji drugovi.
“Vidi, srediću da vas pustimo kroz pacovske kanale. Kao argument opravdaću im da ste plaćeni od Alije tamo u vrhovnu komandu, ali da znaš da bi zbog ovoga mogao najebat, služili smo armiju i vrlo dobro znaš šta to znači. Ja sam bez teksta ostao, prvo sam mislio da se šali ali…
Vrati on mene tamo među saborce u sabirni centar i samo je klimnuo glavom jednom vojniku VRS.
Opet mi strah uđe u kosti, možda me je prevario, jer otkud sad znam šta će biti. Dođe autobus, povezaše nam oči nekim platnom i zaputiše nas negdje ko zna gdje. “Gotovo je”, mislim se u sebi. Nema nam više spasa, sve je ono bila šuplja priča i prevara. Sjeli smo u autobus, onako sav u beznađu sam bio. Oči su nam povezane a unutra su stražari neki bili, sad ti hajd znaj gdje nas vode. Vozili smo se jedno 2 sata, došli smo negdje Boga pitaj. Izašli smo vani, kada su mi skinuli povez, vidio sam njega s automatom. Preko puta nas ugledao sam Crveni krst, a kad zarobljenik ugleda Crveni krst, sve je onda jasno, razmjena se dogodila! Kad smo krenuli prema Crvenom krstu, okrenuo sam se Miroslavu, Miroslav mi je samo namignuo i klimnuo glavom. Sve je bilo jasno. U samo jednom danu milijardu osjećanja i peripetija ali onaj ko je jednom čovjek, uvijek će čovjek biti!”

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.